Slavonci su uvik njegovali svoju tradiciju i običaje, u svakom pogledu, a danas bi posebno izdvojio bogastvo naše trpeze. Ajd dobro, njeke stvari smo uzeli od komšija, komštom su Mađari, eto od nji smo uzeli mljevenu papriku. Imamo i mi svoje, al ni ko njiova, što jest, jest. Zafaljujući našoj ravnici uzgajanje blaga kod nas je uvik bilo razvijeno, za današnje vrime ne bi baš kazo. Mlika, kajmaka i drugi mlični proizvoda uvik je bila puna trpeza, a i danas je, samo što ni od našeg mlika. Ma ipak bi ja kazo da baš nisam ljubitelj mlika, iako sam na njemu otranit. Nekako više volim kulin, koji je poznat diljem cile kugle zemaljske. Ta spomenit ću ja i švargl koji je danas sve riđi na našoj trpezi. Zašto? Zato što na današnjim svinjokoljama polak svinčeta se baci, njekad se ništa ni bacalo. Valdak se ima svega pa nismo ničeg željni. Neblakami bit ćemo. Slavonci su poznati ko veliki ljubitelji mesa, pogotovom nog svinjskog, al prije itkanja ima još jedan običaj, a to je glomnit dvi, tri naše slavonske rakijice. Mislim, ko smije, kom nije doktor zabranio, il nedaj Bože bolja pola. Moram opet spomenit naše more, velik broj turista koji nam dolaze, al ko zna šta im se stavlja na trpezu, slavonsko jako ritko. Kazo sam da smo poznati ko mesožderi, al volimo mi i ribe. Kaže mi moj kamerad Mata, ja Iva najviše volim štuke na dvi noge, e pa zato danas Mata oda sa tri noge. Pitate se zašto, zato što mu je njegova Reza polomila nogu što je gledio za štukama. Ja više volim šaranca, oš u fišu, oš u rašljama. Moram svitu spomenit jela koja su skorom nestala, zaboravljena, koštom su cicvare s kompirom, krkljuše, ljeljini dukati, bili žganjci, lučevine i drugi. Ne može se sve spomenit, al njekad je bila jako bitna kvaliteta jela, jer seljak je radio naporno, uvik je bio vridan, zato je moro dobro itkat. Danas lipi moji ostašmo brez sela, pa tako i svega voga što sam spominjo. Pamet u glavu drmatori, znamo mi da vi svašta itkate, al voga što ima kod nas nema nigdi u svitu.